ОПОРАВИЋЕМО СЕ КАД НАЈУМНИЈИ БУДУ ПРИОРИТЕТ

*Предавач на Универзитету Хетрфордшир говори за „Слободу“ зашто у Енглеској никоме не пада на памет да запошљава љубавнице и своју нешколовану и неталентовану децу, зашто и најмоћније економије штите домаћу прооизводњу, како је могуће да за савладавање администрације у Србији треба три пута више времена, него у Великој Британији и зашто „Београд на води“ без тендера ризикује да заувек остане вечита сумња*

Небо родне Босне економиста др Миодраг Ивановић је 1992. године заменио небом Уједињеног краљевства. Данас је на Универзитету Хетрфордшир у Енглеској предавач углавном на програмима основних студија, држао је предавања на постдипломским студијама на неколико универзитета у Великој Британији, био истраживач на joш два универзитета. Каже да му је било потребно пет-шест година да, по доласку у Енглеску, поново почне да се бавим послом којим се некада бавио у Југославији. На питање шта му је живот у Енглеској донео, а шта је, будући да не живи у домовини, током те 22 године изгубио, професор Ивановић гледа као на „лепо и тужно“:

– Средином осамдесетих година прошлог века написао сам књигу „Криза самоуправљања“. Моја породица је ту кризу осећала тако што деци нисмо могли да купимо ни чоколаду. У то време имали смо између 8.000 и 9.000 статистичких показатеља по којима се видело да југословенска економија, из године у годину пада, губи темпо и конкурентност. Ни економисти тада нису хтели да признају да је земља у дубокој економској кризи, која је касније довела и до политичке. Живот у Енглеској донео ми је огромно животно искуство. Овде са дошао с једним бољим осећањем себе, јер сам мислио да вредим више него што је то тржиште у Великој Британији препознавало. Све сам разумео, али нисам могао да то и изразим једним лепим, добрим језиком. То је велика мука! Већ 15 година овде радим исти посао као што сам радио у бившој Југославији, али то никада није исти осећај. Најжалије ми је што сам све своје знање и време овде употребио у школовање неких других, лепих, вредних и паметних људи, а нисам га утрошио на школовање истих таквих у земљи у којој сам одрастао. Иако годинама на факултетима широм старе Југославије држим предавања, сматрам да ме је Енглеска направила бољим човеком. Бољим у смислу да ни од кога не тражим да ме ословљава са докторе или професоре. Једноставно, за своје студенте ја сам само Миодраг. И овде, и у Београду покушавам да увек будем у служби студентата, постао сам толерантнији, више слушам, али – кад све то ставите на вагу: није нормално да се живи у туђој земљи. Мој проблем је удвостручен зато што сам готово за сваку од бивших југословенских држава на неки начин везан неким лепим нитима. Зато сам ја данас располућен човек, растављен између две земље. Жалим за великом земљом коју смо, ни сам не знам како, растурили да не остане камен на камену. Неспорно је да је она имала своје недостатке, али ова наша садашња негација свега постојећег више говори о нама као људима који врло често кад оцењују изгубе част и меру и не налазе дистанцу. Никако да нађемо да баланс да проценимо шта је било добро, a шта лоше, шта бисмо могли да мењамо.

            На питање, не чини ли му се де да је наша домовина остала заробљена у 1989. години, док је остатак света, који се у међувремену и сам променио, отишао даље, професор Ивановић има спреман одговор да су само одговорне елите могле да препознају да са рушењем Берлинског зида настаје нови период:

            – Мислим да смо ми значај те историјске раскрснице потценили. То је био повод за јачање капитализма као светског процеса. Преузете су све његове вредности и основне поставке и читав систем, до данашњих дана заснива се на покушајима да се обезбеди апсолутна предност капитализма као доминантног светског процеса. Национализам је надвладао патриотизам, а ми смо мислили да ће нас што брже раскидање веза са институцијама, државама или поретком бивше Југославије довести у неко благостање, што је била грешка. Када данас мерите економски значај једне земље, мерите њену величину, становништво, и његову моћ да купи неку робу. Земља разбијена на патуљасте државе није више спремна ни за шта. Мале државе не могу да поднесу ни елементарне аспекте конкуренције са становишта великих економија и осуђене су таворење и неефикасност, не зато што су њихови грађани лењи или не знају да раде, него постоји закон економије великих бројева. То у Југославији као да нико није схватио. Тешко је о распаду Југославије говорити са миром и мудрошћу, а да не упаднете у замку да погрешите. Евидентно је да се Југославија распала доминатно кривицом њених народа, а онда и неспособношћу великих светских сила да тај проблем на неки начин усмере. Добили смо мале, завађене, изоловане, фрустриране, национализмом обезглављене народе код којих се елементарне вредности државе и грађанског друштва – не поштују. Потом смо изабрали потпуно погрешан модел и ни до данас нисам успео да схватим како је неко могао да мисли да ћемо правити потпуно другачији модел заснован на премисама капитализма. Никада нисмо имали критички нормалан, професионални однос према институцијама као што су Светска банка, Међународни монетарни фонд и институције Европске уније. Све оне раде у интересу, пре свега, крупног светског капитала, а не обичних грађана. Либерализам који смо прихватили и приватизацију у коју су нас гурнули плаћаћемо вероватно следећих 50-60 година.

            То да ли се неко ко је Србин осећа као странац у туђој земљи, увек је логично питање које се само наметне некоме ко од рођења, осим туристички, није напуштао земљу у којој је рођен. Оно друго, из њега извучено питање саговорнику гласи да ли земљу у коју су дошли и која им је, током тих деценија пружила много лепог, могу да сматрају својом другом домовином? Професор Миодраг Ивановић подсећа да је рођен у Источној Босни:

            – По рођењу сам Србин, али сам прихватио југословенство као моје најближе одређење. Растао сам уз државу која је јачала и имала сва елементе нормалне државе, имао сам тај осећај једнакости. Касније сам настајао да избегнем сабијања и национализме, па и данас говорим да припадам простору бивше Југославије шта год тај простор представљао. Када сам 1992. године дошао у Лондон, Енглеска ми је пружила уточиште које нисам могао да нађем у својој рођеној земљи. Бар пола деценије било ми је потребно да схватим значење ове државе. Током наредних пет до седам година Енглеску сам прихватао са одушевљењем. Најновија фаза је да сада више немам илузија о правичности, равноправности, уређености. Сада, уместо да постајем све конзервативнији, ја све више постајем левичар или бар неко ко жели више социјалне правде и једнакости. Битно ми је да пружамо више шансе младом, талентованом свету. Тврдња да само богати стварају вредност у капитализму представља фалш идеју. То би значило да три до пет одсто најбогатијих креирају вредност, а притом између 30 и 60 процената најталентованијих у млађим генерацијама у Европи данас не могу да раде. Ја сам овде направио неку каријеру, али као човек сам увек преполовљен између две културе и две државе, па морам да вам признам како врло често, кад видим нешто лепо и добро, помислим: „Зашто то није могло да буде у мојој земљи?“ Универзитет на којем данас радим 1995. године био је гола ледина, а данас је то универзитетски град који има између 12.000 и 14.000 студената. Између 6.000 и 8.000 су студенти који долазе из Кине, Сингапура и Јапана, па ми је увек жао и редовно ме салеће она помисао: „Зашто то није мого да буде у мојој земљи?“

            Ипак, професор Миодраг Ивановић каже да између земље каква је 1992. године била Енглеска и данашње, постоје огромне разлике:

            – Када смо ми дошли, Енглеска је већ била држава благостања. Тога данас више нема. У свету постоји неколико типова капитализма. Англосаксонски капитализам опстаје у Енглеској, Америци, Аустралији, Новом Зеланду и Канади. Социјални капитализам је на делу у Француској и Немачкој, латино модел у Италији, Грчкој, Португалији, а најбољи модел капитализма је у нордијским земљама: Норвешкој, Данској, Шведској. У Енглеској, рецимо, распон плата може да буде 1 : 836. Како можете да оправдате то што директор једне банке зарађује 11 милиона долара годишње? Такође, 2005. и 2006. године дељени су бонуси од 10 до 12 милијарди долара у ситију Лондона у којем живи 600.000 људи! У Норвешкој је прихваћено правило да распон плата буде до 1 : 6, што значи да и радник са минималном платом може добро да живи. Зар је идеал да баш сви имамо авионе, куле и јахте? Кад својим студентима на предавањима кажем: „Хајде да данас запалимо по једну свећу!“ буду изненађени. Али, кад им објасним да то не значи да морају да иду у цркву како би то урадили, већ да желим да видим како помажу једни другима, да се поштују, реагују на прави начин. Знате, у Енглеској има оних који раде за 6,3 фунти на сат, па рачунајте. Ако раде 10 сати дневно зараде 63 фунте, од тога плате порез 20 одсто, а само да оду до центра града потребно им је,  просеку, између 10 и 12 фунти. Одмах следе поређења са Србијом, јер тамо људи раде за много мање пара, али – где су онда елементарни параметри којима награђујемо људе који доносе одлуке, улажу новац и воде приватна предузећа?

            Мој саговорник наводи како је често његов рођени брат који и даље живи у Републици Српској умео да га упита: „Кад већ тако добро познајеш ситуацију у својој земљи, знаш много о економији, народу и важним људима, зашто не дођеш у домовину да живиш и нешто урадиш?“:

            – Мој одговор је увек био да они мене не могу да плате. Не могу да ми плате да оставим децу и жену у Лондону. Његов одговор ме је запрепастио: „Не треба ми тебе да платимо, узмеш колико хоћеш!“ Е, ту је проблем! Мислим да не треба никога да ставимо да буде у позицији да „узима колико му треба“! Треба да буду направљена правила игре и кад се она буду знала  и поштовала – неће више бити проблема. Док су се моја деца школовала, умела су да дођу и пожале се како „никако не могу да добију на тестовима изнад 67 процената“. Одмах сам им рекао да не раде довољно. С дуге стране, проблем је и кад најталентованији и најпаметнији не могу да нађу посао. То не могу да разумем. Где је проблем да најбољима дамо приоритет, уместо што гајимо непотизам и злоупотребе? То ниједна земља не може да поднесе. Све идеје о економским теоријама, алокацији ресурса и међународној трговини не пролазе уколико имате тај чудовишни однос спрам својих грађана. У Енглеској никоме не пада на памет да запошљава некога ко не може да направи резултат. Уколико имате свој бизнис, можете да запошљавате кога год хоћете, јер је то ваш ризик, али не можете тако да се понашате када је јавно добро у питању. Како вас није срамота да вежете политичку партију, своје љубавнице,  своју нешколовану и неталентовану децу? Капитализам у Енглеској, какав год да је – уређенији је. Једноставно, постоји дијалог, разговара се, слушате… Илустроваћу то једном анегдотом са свог предавања на организационим понашањима. Студенти су галамили, а ја сам узео ципелу и почео да лупам по столу. Они су били шокирани! Рекао сам им да је Хрушчов тако радио у Уједињеним нацијама кад је у галами хтео да скрене пажњу на себе. Схватили су поенту. А моја глобална порука је да људи, ако се не слажу, не морају да се љуте, да лупају о сто, да псују мајку у дијалогу. Не можете развијати етички морал нације ако парламентарци јавно на телевизији немају респект, спомињу мајке, неваспитани су. Свако од нас сноси јавну дговорност за оно шта ради и како се понаша.

            Не би ни сам знао, признаје саговорник „Слободе“, кад би неким чудом добио шансу да уреди ствари – одакле да почне зато што, како примећује, Србија има разорен образовни систем, нема општеприхваћеног модела међу грађанима шта су основне, темељне вредности којима држава тежи и шта желимо да развијамо:

            – У Великој Британији сваке четврте године су избори. У земљи у којој је доминантан врховни интерес нације, компаније, па тек онда појединца, осети се, рецимо, две године пред изборе да политичке одлуке почињу да се одлажу и да се прави игра пред изборе. Имају једну политичку платформу и седам-осам партија, а у Србији малтене сваки грађанин има своју политичку платформу. У Србији је проблематичан и став да мала и средња предузећа треба да буду носиоци развоја. То је парола коју је „продао“ капитализам како би људе стварао зависним у наредних неколико деценија. Енглези су својевремено планирано и мудро, од вишка радника и погона правили мала и средња предузећа, без брзе приватизације, која је у Србији вођена идеолошки: хајде да претворимо сво оно што је државно, социјалистичко, титовско, комуњарско у приватно. И ко је дошао до тог власништва? Нисмо проверавали елементарни профил људи, нисмо истраживали одакле им капитал, шта ће да ураде са тим новцем? Нисмо их ни на шта обавезивали, а неки од њих су куповали фабрике, отпуштали раднике и само на продаји залиха зарађивали оно што су уложили у куповину предузећа. То је скандал! А у томе су учествовали сви, чак и грађани који бирају, а нису имали дара да запамте шта ко прича. Грађани сносе одговорност зато што су спремни за 50 евра данас да гласају за оног чија је партија спремна да их подмити тим парама. Они су криви зато што врло често гласају по мери изгледа, безобразлука, начина на који неко води политичку кампању, а не по оном што тај човек прича. Зато нам се и дешава оно што нам се дешава данас.

            Не може Србија данас, додаје професор Ивановић, да се такмичи са Аустријом, Италијом, Немачком, Француском, Белгијом, Шведском, Норвешком ни у чему:

            – Србија мора да призна свој проблем. Између 35 и 40 одсто младих неће моћи да нађе посао у наредних 15 до 20 година. Проблем се решава тако што ћемо да размислимо можемо ли, рецимо, да правимо корпе од моравског прућа, па да их извозимо. Ако се за то определимо, онда то морамо да заштитимо да ниједна корпа из Латинске Америке не може да уђе у Србију, зато то држава мора да брани домаћу производњу. Могу ли да производим бундеву, јабуку, моравску рибу? Ако могу, тражим од државе заштиту. Постоји у економској теорији концепт такозваних младих индустрија које треба да се штите између шест и осам година. За толико времена ће ојачати да постану конкурентни.

            Мој саговорник истиче да се данас врло прецизно израчуна колико вреди нечија имовина, до у евро:

            – Ако након четири године током којих сам био на власти ја одједном имам милион евра, нешто није у реду и мора да је то богатство дошло неким илегалним каналима. Како сада да почнемо то стање у држави да уређујемо када свака партија има неки различит интерес? Сваки пут кад дођем у Србију просто се шокирам: како је могуће да нико, нимало, али баш нимало не води рачуна о неком најобичнијем грађанину? Имао сам у Београду приватну фирму. Затворио сам је после четири године. Све је процедурално компликовано. За оно за шта ми је у Лондону потребан један дан, у Србији морам да издвојим три. Сва своја плаћања, лична и пословна, у Лондону обавим са свог компјутера. То ми не одузме више од сат времена, а у Србији обилазим шалтере, издају ми неке потврде. Где год видите државу да нешто печатира, службеници потписују, ви потписујете, сви нешто проверавамо, знајте да је то знак покрића за криминал и нелегалне радње. С друге стране, сматрам да неко ко отвори радњу, може себи од те радње да исплаћује плату и да од ње да издржава породицу, не треба никакве таксе, ни порезе да плаћа наредних пет година. У Енглеској воле да кажу како можете да водите бизнис у оквиру онога што је законом дозвљено. Ако вас ухвате у нелегалним радњама, постајете криминалац и то вам за читав век остаје у досијеу.

            Народ и држава не могу да се опораве без окретања слављењу памети,  рада и поштења, сматра професор Ивановић:

– Нама најбољи студенти, с најбољих државних факултета у Београду остају без посла и они одлазе. Чији је посао да их задржи? Вероватно унверзитета, Српске академије наука и цркве. Одакле почети, још увек је енигма. Понекад изгледа немогуће да се било шта промени, али почети се мора. Нема опоравка земље која нема или морално јаку политичку партију или однекуд изнедрену генерацију са пет-шест изузетних људи који ће водити најважније институције и умети да успоставе вредносни систем. Народ који жели опоравак мора да дефинише шта му је интерес, ко су му савезници. Као мала земља која нема ни осам милиона становника ми стално тражимо савезнике у Кини, или у Русији, а била би нам довољна и једна Баварска.  Видите, правим дигресију, али морам да поменем „Београд на води“. То је сјајна идеја, али како посао вредан три и по милијарде долара може да се ради без јавног тендера? Да је било ко озбиљан у том партнерству поставио би питање: шта ћемо за пет година ако, рецимо, Вучић, изгуби власт? Дође, претпоставимо нова власт и каже да оспорава легитимимитет започетог. Онда ће та започета грађевина да зврји празна следећих 10 до 15 година. А власт је могла да јавни тендер објави у, рецимо, Фајненшел тајмсу и можда нико и не би понудио те огромне паре, јер их нема, али само тако би био обезбеђен легитимитет. Ако на тај начин ,јавно, одрадите тако вредну инвестицију, запослите људе, земљу изведете из кризе, онда ће то бити ваш споменик за наредних 100 година, а овако је сумња. Не знам, заиста, ко саветује наше политичаре? Овако, читав посао мене враћа да се замислим колико износи само 0,001 одсто од 3,5 милијарде долара? Некоме ће три генерације наследника моћи да живе од Београда на води, а ја желим да неком дечаку са, рецимо, Вождовца, који сада има три године, тај пројекат омогући да за 20-так година буде врхунски менаџер који ће живети од „Београда на води“. Овако, тај пројекат остаје велика сумња.

                                                                                                Марина Дабић