Србија не може избећи банкрот

То ће доћи само као последица, јер нема другог излаза. У јавном сектору је 25 одсто вишка запослених, а не могу бити отпуштени, јер нема алтернативе за њихово запошљавање. Мала и средња предузећа то не могу бити у буразерској држави

Професор на Окланд колеџу британског Хертфордшајр  универзитета и на Универзитету за мир Уједињених нација, Миодраг Ивановић, специјалиста за стретегијски менаџмент и стратешко планирање, снажно се залаже за измену доминантног економског модела, јер сматра да је он сузио перспективе за решавање проблема и развој. Посебно економија у транзицији, попут српске. „Док амерички Harvard Business Review сматра да је идеалан распон плата један према осам, у САД физички радник годишње зарађује 50.000 долара, а топ извршни директор 360 пута више. У Британији је тај однос један према 30, у Норвешкој, Шведској, Данској и Холандији један према пет, а индекс задовољства грађана показује да је земља перспективнија што је тај распон мањи. С друге стране, ако се граница сиромаштва дефинише као зарада од 1,25 долара по дану, за искорењивање сиромаштва требало би 170 година“, наглашава Ивановић. Наводећи да у САД испод границе сиромаштва живи 47 милиона људи, он пита да ли је то модел који би требало да буде узор земљама у транзицији.

Слажете ли се да је данашњи свет ипак хуманији него пре? Неједнакост је већа, али сиромаштво је мање.

Богатство које стварамо не утиче на све. Проблем је што такозвана невидљива рука тржишта Адама Смита не функционише. Пример урагана Катрина показао је да тржиште не решава проблем жеђи. Људи су умирали, а снабдевање водом је изостало, јер то није имао ко да плати! Тржишни капитализам нема решење за образовање, здравство, људе са инвалидитетом и за мање способне. У Енглеској, једној од најбогатијих земаља на свету, 5.000 деце живи испод границе сиромаштва. За оне који бране капитализам, то је реалност и последица. За остале доказ да је неопходно редефинисање основних постулата човечанства. 

Да ли је Србија могла да бира модел капитализма, када је кренула у транзицију?

Тачно је да најчешће није ни било избора. Али, Србија је некритички срушила сваку претходну представу о својини и јавним пословима. Реалност није уважена у тренутку када се систем мењао у правцу који не знамо и не разумемо. Либерални капитализам постао је вредност по себи, а људи у Србији који су одушевљени тим моделом, не примењују га једино на себе. Професори који заступају тај модел не би прихватили да њихово звање буде изборно на две до четири године, јер би онда на њихово место могли да дођу способнији и млађи, можда и Немци или Енглези. Докторат и једна објављена књига, као гаранција за цео живот, пример су дуплих стандарда, који важе у државним и јавним институцијама. Ако се залажемо за тржишне механизме, они би требало да буду универзални, да важе за све, посебно за идеологе тог веровања. 
Србија је требало да дефинише ефектну, реалну и јасно конципирану стратегију развоја, да се након тога одреди према сопственој визији, стратешким партнерима и делатностима у којима би могла да буде најбоља, барем у региону. Светску банку и ММФ то не интересује. Они настоје да зацементирају вредности капиталистичког система, доминацију капитала и потцењену улогу рада и сировина, да компаније најбогатијих земаља могу да дођу и евентуално добију подршку Србије за интересе тог капитала.

Да ли су зацементирале тај однос? Подршка тих институција сматра се неком врстом гаранције за сва будућа улагања. 

Основна стратегија свих који долазе у Србију је да што брже максимизирају интерес својих акционара. То је норма њиховог понашања. Не занима их запосленост, ни интереси друштва. Затим, све је на кратак рок. Ако је фирма пред инвестицијом, која ће, можда, довести у питање предвиђени раст профита, сваки финансијски директор ће је одбити. Јер доводи у питање и раст вредности акција, а зараде извршних директора зависе од кретања цена акција и то на кратак рок. Зато више и не постоје дугорочне и средњорочне инвестиције. А краткорочним инвестицијама одговарају нерегулисане земље, у којима цвета корупција, без прецизно дефинисаних обавеза корпорација према запосленима и заједници. Уколико држава не успостави тај оквир, корпорација остаје док не заради колико је планирала, а онда држави и грађанима оставља да се боре са дугорочним последицама, на пример, загађења или незапослености. А шта се дешава у Србији? Овде се премијер хвали да чувеној америчкој компанији даје 6.000 евра субвенција за свако радно место. 

Шта ако је субвенционисање једини начин да се људи запосле?

Држава може да изгради путеве и бесплатно уступи земљиште, а већ је направила огромне уступке и усвајањем новог Закона о раду и више ни на који начин не штити запослене. Истина, ако постоји опасност да те компаније оду другде, онда чините оно што морате. Али и тада мора све да буде транспарентно, да се, на пример, људима објасни зашто држава не може да им гарантује прописану минималну зараду, него се закон крши навелико. 

Министарка за европске интеграције каже да немамо ни тим за преговоре због одлива мозгова. Имате ли утисак да би се ваше младе колеге вратиле у земљу?

Трагедија је за једну земљу да свега 13 одсто грађана верује да образовање има смисла. Ако је САНУ, на пример, могла да прва редефинише великосрпски идеал почетком деведесетих, чудим се да данас не пита: шта није у реду са нашим образовним системом? Шта радимо ако већина грађана не верује у образовање? И уз све то, негативна селекција погубно утиче на сваког ко ради.

Зашто сте убеђени да Србији следи банкрот?

Србија нема излаза, а банкрот ће доћи као последица. У јавном сектору је 25 одсто вишка запослених, али они не могу бити отпуштени, јер нема алтернативе за њихово запошљавање. А управо је могућност избора једна од вредности капитализма.

Зашто алтернатива нису мала и средња предузећа?

Она то не могу бити у буразерској држави. Треба да постоји систем, окренут према будућности и заједничком интересу. То подразумева да се новац даје најбољима и на јавним конкурсима. Радећи на једном пројекту схватио сам да на Равној гори, ни дан данас, партизани и четници не могу да прихвате било какво заједничко решење. Чак ни оно које би допринело развоју.

Да ли је могућност избора вредност капитализма кад он води концентрацији моћи у свега неколико светских компанија?

Сада 85 фамилија у свету располаже истим богатством као 3,5 милијарди људи и то је неодрживо. Такође, у последње три године у Британији је потписано 700.000 такозваних „нула уговора“, а то значи да, рецимо, на универзитетима ради 24.000 запослених са уговорима у којима није дефинисано ни радно време, ни колика је зарада по дану. И шта онда очекујете, да британски капиталиста боље третира запослене? Грабеж је постала мера свих односа. Ипак, и даље важи, као идеолошка ствар, да је приватно власништво основ просперитета и демократије. 

Каква је инвестициона клима у Србији?

Само 30 одсто мултинационалних, прецизније европских, америчких и азијских компанија наставе посао у другој генерацији у земљи у којој инвестирају, 12 одсто у трећој генерацији, а само три одсто у четвртој. Добро је да компаније долазе, али по правилима и околностима који одговарају и интересу Србије. Па, опет, како Вучић може позитивно да утиче на долазак страних компанија кад стално понавља да је угрожен? Озбиљна компанија неће доћи да инвестира у земљу која сваког часа може да остане без премијера. Вероватно постоје и добре, здраве компаније, али поента је да се ниједној не каже – ми овде заступамо интерес државе, друштва и радника. И међународне прилике су такве да лабуриста на Би-Би-Сију прича да се залаже за демократски социјализам. Ако је то прихватљиво њима, зашто би то био проблем за нас?

Можда то што смо нерадници и немамо иницијативу, како нас критикује премијер? 

Профит Мекдоналдса је прошле године био 6,5 милијарди долара, а његових 80 одсто радника прима минималне наднице. Свет није лењ. Има она Мекгрегорова Икс и ипсилон теорија која знаком икс оцењује људе као лење и неодговорне. Изгледа да Вучић тако гледа на ствари. Срби су лењи, неодговорни, подривају државу, не може им се веровати. Таквим се људима може управљати само песницом и игноранцијом. У супротном се новом слоју богаташа, страним партнерима, новој интелектуалној елити мора рећи: ово је закон у Србији, елементарна ствар и то у односу на њене грађане мора да се поштује. Грађани морају бити мотивисани да сносе одговорност и уважавају други механизам кооперације и толеранције. Ова власт критикује комунизам, али су у комунизму неки људи који нису били чланови партије могли да воде макар раднички универзитет. 

Излаз из свих економских проблема видите у повратку социјалних функција државе?

Не. Основни конфликт између социјалног и либералног концепта је што овај други не верује у државу благостања. Уколико конзервативци у Британији победе, тај ће концепт бити још огољенији, јер је њихова идеја да 12 милијарди фунти обезбеде тако што ће укинути плаћања најугроженијим слојевима становништва. Ако се поштује британски, амерички и ММФ-ов либерални модел, све мора да се плати, а функција државе је да обезбеди пуне затворе и јаку војску, која може да држи под контролом социјалне немире. По мени, без елементарне државе благостања, нема живота по мери човека. Али, просперитета у Србији неће бити ни без значајног опорезивања богатих. Већи порези на некретнине су неопходни и да би следећа генерација богатих имала мање. Затим, потребна је већа једнакост на старту, а овде образовање постаје бизнис, уместо да буде питање будућности. Требало би, такође, размислити о ограничавању зарада, јер у јавном сектору њихов распон не би смео да буде ни један према осам. У Енглеској, сваког јутра, пет милиона људи устаје, путује на посао сат времена, ради, први оброк код куће има у седам увече и од тога посла не успева да преживи, него траже донацију од државе. Зарада треба да буде достојанствена. Профит је у реду, ако обезбеђује стандард већини. А одговорност за то мора да се врати у институције.

Драгана Пејовић