SRBIJA i njeni paradoksi: Gde mi živimo?

Danas sam dobio sam e-mail od mog sina Ivana s naslovom: Gde mi živimo? On je taj e-mail dobio, više slučajno, od ljudi koje ne poznaje. U mojoj porodici, razvijen je lep običaj da razmenjujemo lepe i  interesantne sadržaje. Kao posledica toga je tekst koji sam dobio i koji mi se mnogo dopao. Želeo sam da ga postavim na blog, da bih ga sačuvao od zaborava, da sadržaj podelim s Vama, posebno, da mogu,  s vremena na vreme,  da ga pročitam ponovo, s pomešanim osećanjima.  Sa radošću, jer je na lep i efektan način ispričana priča o današnjoj Srbiji, s tugom, jer takvo stanje i takav život ponižava, kažnjava i tiho osiromašuje život, sadašnjih i budućih generacija.

 

U akademskom i profesionalnom svetu, običaj je, da se opšti stavovi i mišljenja, ocena stanja ili kvalifikacije dokažu i potvrde. Lucidne i efektne opise današnje Srbije sam proživeo, video, sa mnogim se i lično suočio, s najvećim brojem se i složio. Osnvna zamerka iznešenim tvrdnjama je manjkavost dokaza, evidencija, doživljenih iskustava ili obavljena istraživanja.  Tu vrstu dokaza mogli bi ste da obezbedite svi Vi koji pročitate blog.

NEKO je zapisao …

U preambuli e-mejla zapisano je da je Milan Knežević, Asocijacija malih i srednjih preduzeća, zapisao,  baš ovako, da je NEKO, u jednom čikaškom listu objavio:” … Srbija je zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u odbojci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.

Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan”.

Građanin današnje Srbije Milan Knežević … dodao je…

“ … Srbija je zemlje :

Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili.

Gde je strana valuta uzeta za domaću.

Gde ljudi slave slavu, a psuju boga.

Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima.

Gde nepismeni pišu istoriju.

Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje.

Gde Vlast prezire građane kao neželjene svedoke.

Gde se živi od budućnosti jer na sadašnjost nemamo pravo.

Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro.

Gde sudski postupci traju duže od života.

Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.

Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale.

Gde smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.

Pa ti preživi ako si normalan. Sreća za državu da je takvih sve manje. Normalni,  svakako,  nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći paradoks:  živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni”.

Eto, to je to! Složićemo se da su tvrdnje i opisi izazovni i umnogome tačni. Bilo bi lepo da prikupimo i ptiložimo dokaze o navedenim stavovima, posebno da se potrudimo da pronađemo dokaze o lepšoj i boljoj strani Srbije u kojoj su, danas, mnogi njeni ljudi, obični građani junaci jer se bore da prežive, da izvdeu decu na put i da sačuvaju ljudsko dostojanstvo. Hajde da pokušamo da prikupljamo dokaze o jednim i o drugim, o dobroj i lošoj Srbiji, o junačkoj i onoj drugoj, …

Miodrag S. IVANOVIĆ