Umeće življenja i … varvarizam

Novinska vest – TUGA I SRAMOTA Srušili kuću porodice Baruh u centru Beograda, objavljena 13 avgusta 2014! Naslov je profesionalan, moralan i naslovljen po obrascima dobrog novinarstva.  Naslov moralno i etički osuđuje postupak – tuga i sramota i opisuje događaj kao činjenicu – srušena kuća porodice Baruh (!) Događaj i postupak rušenja na jednostavan način pokazuje naličje i prilike u zemlji Srbiji. Današnjoj Srbiji ništa nije sveto!

Rusenje zgrade u kojoj je živela porodica Baruh

Izvor: TUGA I SRAMOTA Srušili kuću porodice Baruh u centru Beograda, web sajt http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/487190/TUGA-I-SRAMOTA-Srusili-kucu-brace-Baruh-u-centru-Beograda  [12 avgust 2014]

Zgrada u Gospodar Jovanovoij 47 bila je pod zaštitom države. Kakva je to država i vladavina prava u kojoj se nešto što je državom zaštićeno može da nestane i da se sravni sa zemljom.

Buka i rušenje zgrade izenadilo je i zaprepastilo – komšije, komunalne policajce i radnike Elektrodistribucije. Rušenje je urađeno bez obaveštenja, konsultacije građana, javne rasprave i bez dozvole javnih preduzeća. Ništa od procedure i postupaka koji su predviđeni zakonom i dobrim običajima u bilo kojoj pravnoj državi. Kako je moguće da  Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove, koji je odobrio i dao dozvolu, za izgradnju, ne obavi konsultacije s građanima, loklanom zajednicom i insutucijama  koje nastavljaju tradicije i čuvaju uspomene na čuvenu porodicu (!)

Kako je moguće da Zavodu za zaštitu spomenika koji ističe da srušena zgrada nije imala status spomenika kulture, ne pokrene elementarne konsultacije ili bar da upita građane za mišljenje i stav.

Zgrada nije imala status spomenika kulture. Da li je mogla da ima status spomenika kulture? Ukoliko, ime braće Baruh nose jedna ulica na Dorćolu i osnovna škola u ovom naselju, da li je moglo da se obezbedi da se obeleži život i delo tih ljudi na drugačiji način? Da li se građevina mogla dizajnirati da se ta zgrada zaštiti i obeleži? Možda i nije. Vredi naglasiti da ništa nije urađeno u saradnji s gradom, komšijama i decom, čija škola nosi njihovo ime. Možda su se deca mogla upitati za savet jednim pismenim radom – kako obeležiti i sačuvati uspomenu na porodicu Baruh?

Ukoliko mora da se gradi – nek se gradi, ali, trebalo je pronaći profesionlaniji, ljudskiji i moralniji put oko procedura, rušenja i konsultacija.  Nažalost, bahatost i neznanje nove ‘elite’ liberalnog kapitalizma zna samo za profit, gramzljivost i sebičluk!

Postupak i objašenja koja su data, pokazuju bahatost, neznanje i odsustvo elementarnih normi ponašanja i poštovanja vlastite istorije, posebno tih ljudi – heroja, koji su dali svoje živote za tu zemlju! Pogledajte fakte …”Isidor (1910-1941), Bora (1911-1942) i Josif Baruh (1913-1941), sinovi iz ugledne porodice beogradskih Jevreja, poginuli su u Drugom svetskom ratu kao pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta, a njihove sestre Rašela i Berta streljane su u Banjičkom logoru. Isidor je narodni heroj, Bora je značajan slikar, a Josip je bio profesor filozofije. “

Jevrejska porodica i svi su dali život za zemlju u kojoj su živeli.  Kad ćemo, hoćemo li i da li ćemo umeti da se s malo više osećanja i simpatija ponašamo i cenimo delo drugih i drugačijih od nas! Olako i bez osećanja mere uništili smo lepu priliku da negujemo i prijateljstvo s pripadnicima drugih naroda i da ne zaboravimo herojski čin, ma u kom dobu istorije da je nastao!

Za današnju vlast, institucije i poslodavce ništa nije sveto, posebno ne činjenica da si tu ljudi dali živote kao pripadnici narodno-oslobodilačkog pokreta. Ili, možda, je baš to bio razlog za rušenje.  Jednostavno, to što se desilo je posledica naprednjaštva, radikalizma, ekstremnog nacionalizma koji ne nude moralni i vrednosni okvire za istorijsko pomirenje, suživot i reforme. Nažalost, dok kod ne uspemo da energiju i entizijaziam državnih institucija, društva i građana, posebno mladih, ne usmerimo na poštovanje zakona, patriotizam, rad i toleranciju spram drugih, koji su drugačiji i različitiiji, od nas, po ideji, mišljenju, nećemo  uspeti da napravimo državu i društvo, po meri onih koji su dali život za tu istu zemlju.

Ostaje nam, na kraju da vidimo, da li će se neko setiti da postavi spomen ploču kao obaveštenje i uspomenu na te ljude. Bar toliko!