Umesto Bloga –

Prošlo je dosta vremena od mog poslednjeg bloga. To nije dobro i studente obično učim i podučavam da je to mana i slabost web sajtova, odlika loših menadžera i lidera. Slabosti i nedostaci dotaknu i obuzmu, s vremena na vreme, i one najbolje. Tako se desilo i samnom. Izvinjavam se! Možda, bi moglo, da posluži kao izvinjenje – kriza srednjih godina, zauzetost i porodične obaveze. Jedan od lepih događaja koji se meni i mojoj porodici dogodila je ženidba sina.  Ovom prilikom, umesto bloga o menadžmentu i biznisu, delim s vama reči koje sam izgovorio na svadbi u čast moje snaje, mog sina, moje porodice,  mojih gostiju i prijatelja. U Engleskoj je to lep običaj da otac kaže nešto i obično se to naziva kao ‘očev govor’.  U celini i bez skraćivanja delim s Vama to što sam rekao, jer to možda ponajviše odslikava mene, moja verovanja i vrednosni sistem svega što radim i činim.

” Dragi gosti, dragi prijatelji,

Ja sam Ivanov otac – ponosni i sretan otac! Vaš domaćin, i ukoliko osetite potrebu da nešto pohvalite – slobodno i bez ustrčavanja. Ja ću s velikim zadovoljstvom prihvatiti Vaše pohvale!

Želim da Vas pozdravim i da Vam se zahvalim što prisustvujete na Sereninoj i Ivanovoj svadbi i našoj svečanosti. Želim da se zahvalim našim gostima iz Bosne, posebno mom bratu Stevi, njegovoj supruzi Dragici, mojoj snaji Borki. Mojim dragim rođacima, Vasi i njogovoj lepoj ćerki, porodici.  Dragim rođacima iz Švedske I prijateljima iz Nemačke. Našim gostima iz Amerike – lepim i viđenim Duganđićima. Svim drugim gostima, posebno familiji Dugandžića i Marića, našim komšijama iz Londona,  za njihovu pomoć, razumevanje i posebno za njihovo dobro razumevanje čarobnog i lepog napitka  koji se nalaze ispred Vas na vašim stolovima. Moj badžo, Željko  i moj šurak Zoran, su eksperti za šljivovicu, višnjevaču, orahovaču. Molio bih Vas da pitate za blagotvorna dejstva, u kojim okolnostima se pije, koji je učinak,  efekt, posebno za one koji su zaljubljeni.

Želim s neobičnom radošću da pozdravim naše drage prijatelje Madan i njihove prijatelje, posebno naše goste koji su došli iz Indije. Želim Vam dobro vreme i lepu zabavu. Uživajte, Vaše i naše dete, moja snajka Serene, koja izgleda kao ‘movie star’ je u sigurnim rukama.

Uvek i po običaju poneko nedostaje. Ovom prilikom želim da prenesem najlepše želje za oporavak i brz izlazak iz bolnice  našeg deda Sekule i da poželim sve najbolje za  baku Anu koja nije mogla da dodje. Uz lepe želje i pouka jeste da smo mi u porodici Ivanovića naučeni da budemo obasuti pažnjom, ljubavlju i … uzvraćamo još više i požtvovanije. Takva nam narav, soj i čuvenost familije.

Dozvolite mi da ponešto kažem o mom sinu Ivanu. U Bosni, kad dobijete muško dete, postoji izreka – da Bog da, da bude bolji od oca. Sa lepim osećajem zadovoljstva mogu da potvrdim  da je bolji od svog oca – nadareniji i talentovaniji; osetljiviji i požtvovaniji i nadmašio je očevu ljubav za tamnoputom suprugom.  Moj otac je verovao da kombinacija ljudi, plave boje i tamnijih daje i zdraviju i otresitiju decu. Bio je u pravu! Moja deca – Ivan i Ana, i trideste godina sretnog braka s mojom lepom ženom Zdenkom je najlepši dokaz za to.

Mi kod nas, u Bosni, ne upotrebljavamo, reč HEROJ, kod nas je to vezano za rat, ratnike i vojevanja. Ovde u Engleskoj postoji lepa navika da se prepozna izuzetnost i dar pojedinaca, opisujući ih kao heroje. Ivan je ‘moj heroj’ – dete koje je u našoj porodici ovde u Engleskoj, kao najstarije dete, doživeo i proživeo sve prvi – često bez pomoći, podrške i zatečenosti u kojoj smo se snašli, ovde u Engleskoj, davne 1992. Prvi ispiti, eseji GCSE i sve ostalo, …dolazili su brzo i nenadano. Njegov uspeh, otvorio je put i pomogao mojoj Ani, Stevenu, Sekuli. On je bio prvi, zajedno s Anom, koji me je pripremao za prve moje intervjue za poslove, pregledao aplikacije i savetovao, da ‘make up’ mora da bude i odmeren i umeren. Mog i istinskog heroja, moje dete, volio bih da podsetim da u mom životu nisam sreo mnogo ljudi koji su umeli da umereno žive, rade i umereno troše ono što du dobili od Boga, rođenjem.

Veoma sam srećan i zadovoljan i želim da poželim sve najbolje Sereni, mojoj snajki. Čini mi se da ona nosi taj dar – odmerenosti, umerenosti i blagost strpljenja.  Serena u našu širu porodicu unosi još jedno bogatsvo – dar, tradiciju i kulturu jednog velikog naroda. Tako kad god dođete u našu porodicu u bilo koje veliko slavlje neko slavi: Aida,  svoj bajram; Zdenka, Zoran  i Mira,  katolički božić, Željko i ja , svoje pravoslavne slave. Uvek skupa! Divali je vec postao deo naše nove tradicije i slavlja. Uz malo sreće i strpljenja – Običaji Engleske crkve i najlepših tradicija  Engleske, već su i biće još značajniji deo naše familije.  Serena, ‘fellow economist’, moj kolega po struci, po tome još draži, na srecu, odbegao je u nešto što je i lepše i izazovnije i više odgovara mojoj lepoj snaji.  Još nešto, u naše striktne običaje uvela je, OSKARA, koji je postao naš novi i povlačćeni stanovnik.

Draga Serena, dobro došla u porodicu Ivanovića, želim ti da budeš , sretna, zadovoljna i da budes temelj i osnova naše šire familije,  koja je postala sinonim da razlike između ljudi, rasa i religija se mogu prevazići samo čovekoljubljem, razumevanjem i međusobnim poštovanjem

Ima okolnosti i događaja u našem životu za koje živimo čitav naš život i pamtimo ih do kraja. Jedan od takvih lepih događjaja je i ovaj današnji dan. U mojim godinama – ne pita se za položaj i uspeh u karijeri. Obazrivo i oprezno pitajuju nas za decu. Uspeh dece – su mera uspeha i mera sameravanja naših života.

U mlađim godinama, obično, prioriteti su drugačiji, varljiviji i nestabilniji. Volio bih da to zapamtite! Naravno, mudrost života nalaže i oprez u merenju uspeha i sreće. Ali kako god izaberete i pokušate da to odredite otkrijte da je dostizanje sreće ili življenje života obično dug i naporan put između mukotrpnog rada, upornosti i dovršetka onog što ste započeli. Happiness is something to do with struggling and enduring and accomplishing. (George Sheehan)

Takav je i život – lep, čaroban i nedokučiv. Do lepih stvri se ne stiže lako i jednostavno. Blago onom ko se nauči strpljenju, opraštanju i toleranciiji.

Želim Vam lep dan, uživajte i lepo se provedite. Živeli!”

The UK, Northamptonshire, Kelmarsh, 17 September 2010