Zašto sam bio i ostao Jugoslaven

Rukopis Vreme radosti, Vreme preispitivanja, vreme sećanja, velemajstorsko je štivo jedne naročite osobnosti. Miodrag Ivanović zaputio se iz rodnog mjesta Šepak, uokvirenog planinom Majevicom i rijekom Drinom, na veličanstveno putovanje, na “mjerenje svijeta”, spoznavajući, tokom višedecenijskog meandriranja rijekama života, ne samo svijet kao takav, sa svim svojim protivrječnostima, već je autor ovog čudesnog štiva na tom zahtjevnom putovanju spoznavao i samoga sebe, baš na tragu onog filozofskog proročan stva zapisanog na zabatu hrama u Delfima: Gnothi seauton! (Spoznaj samoga sebe).

Ovo je rukopis u kojemu su sabrana neponovljiva životna iskustva jedne snažne ličnosti, velikog edukatora, učitelja, profesora, naučnika, profesionalnog oficira, ali i šarmantnog oca, djeda, supruga… Sve te uloge, različitim intenzitetom i kvantitetom, sabrane su u Tekstu koji Ivanović, evo, nudi, ne samo sebi i svojoj porodici, već i široj javnosti, kao dug koji je samom sebi nametnuo ovaj odgovorni čovjek, jedan od najodgovornijih koje je autor ove recenzije upoznao u svome životu. To tvrdim bez ikakvih kalkulacija, bez ikakvih rezervi i okolišanja, jer sam imao priliku upoznati ovog čovjeka baš tamo gdje se u velikoj mjeri kuje odgovornost: Miodrag Ivanović bio je moj profesor na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, moj John Keating iz Društva mrtvih pjesnika, moj captain koji me naučio da iskoristim dan i dar i da nikada ne odsustajem od svojih ideala.

Zato ovo nije samo gola recenzija jednog zanimljivog teksta koji se ne ispušta iz ruku, već i posveta učenika Učitelju s dubokim uvjerenjem da, iako je mučno, zahtjevno i teško biti odgovoran u svijetu neodgovornih, šta drugo preostaje onima koje je Životna sila pozvala da se izdignu iznad prašine tradicijskih okova nego da, s punom sviješću o rizicima napuštanja naslijeđenih matrica mišljenja i djelovanja, započnu dugo putovanje Stazom odgovornosti. Miodrag Ivanović nikada nije sišao s te staze, nedostupne mnogima koji su se iz kukavičluka, lijenosti, pokvarenog duha ili nečega drugog, odlučili tek za sigurnost i toplinu kolektivne laži, bez hrabrosti da krenu putem samospoznaje.

Rukopis koji je pred Tobom, dragi čitaoče, sazdan je od one, gotovo zaboravljene odgovornosti spram Drugih, spram sebe, spram istine. Kazati istinu koju prati “sjaj njezine vlastite jasnoće” a pri tome ne povrijediti nikoga, paziti da se i prema onima koji su izdali principe ljudskosti ali i samog autora ovog beskompromisnog rukopisa, ostane u granicama korektnosti, barem kao “mogućnost nade” da sve nije izgubljeno, to je onaj nesaopćeni prosede ove nadahnjujuće hronike najavljenog izbjeglištva, ispisane autoritetom jednog delikatnog čovjeka uspravnog hoda.
Pa o čemu to piše autor u ovoj obimnoj studiji koja predstavlja više nego uspješan miks različitih žanrova? Rukopis je to pisan u višestrukim registrima: i kao porodična historija i kao znanstvena interpretacija političkog, ekonomskog i kulturnog ubistva Titove Jugoslavije, i kao mikroantropološka studija najgorih i najboljih među ljudima… Ovo je, prije svega, odmjerena i pažljiva autobiografija čovjeka koji cjelinom svog teksta svjedoči neprolaznost ingeniozne misli Meše Selimovića da je svaki čovjek na gubitku ako ne nađe smisao u ljubavi. Natkriljujući motiv, koji baš kao zastava iskrenosti i odanosti vijori nad Ivanovićevim rukopisom je ljubav, bez ikakvih kalkulacija, bez ikakve šanse da i u situacijama najgorih životnih poraza, neko, bilo ko i bilo šta razgrne Savez voljenih. U tom smislu, nevinost, odanost i iskrenost s kojom autor teksta piše o Zdenki Dugandžić, svojoj ljubljenoj supruzi, apoteoza je žene koja plijeni, baš kao što plijene veličanstvene slike prirode odjevene u ženu a koje je svijetu ostavio Zdenkin otac Sekula Dugandžić, nedavno preminuli slikar naive iz Lepenice kod Kiseljaka. Čitajući Ivanovićevu svevremensku ljubav, s kojom, kako kaže autor rukopisa, uvijek znate na čemu ste, dolazi mi u srce velika pjesma Bratstvo i sestrinstvo bosanskohercegovačkog i hrvatskog pjesnika Mile Stojića:

Kada bih se ponovo rodio
i mogao birati, ne bih izabrao
ovaj jezik, ni ovo zanimanje.
Ni ovaj znak vjere, ni ovu vjeru
bez nade. Ne bih prihvatio
da me ubojice uče pravdi.
Ne bih izabrao ovo vrijeme
ni ovu zemlju u kojoj utjehe
nema. Ni ovu braću koja su me
prodala. Ni ovaj narod što
svoje sinove prinosi teletu
od zlata. Bacio bih svoje
ime. Jedino bih ponovo
izabrao tebe, što te u svakom
danu tisuću puta dodirnem
pogledom odanosti i sjaja.

***
Autobiografija je tek jedna dimenzija ovog znalački napisanog rukopisa. Ona je utkana u biografiju dviju porodica kao što su i biografije tih porodica utkane u autorsku imaginaciju, potkoženu osebujnom faktografijom familija Ivanović i Dugandžić.

Porodica je mikroplan ovog mega rukopisa, ali i centralna sila koja pokreće radnju knjige. Svjesno pišem “radnju knjige”, jer, iako ovo nije roman, način na koji je prezentirana biografsko-memoarska građa je intenzivan, snažan, jezički zavodljiv, pa čitalac može bez zazora da se saživi sa glavnim i sporednim likovima koji tvore fotografiju porodice, fotografiju s koje istovremeno nestaju i odlaze u sjećanje umrli članovi obitelji a dolaze novi koji upisuju svoje živote u genealogiju jedne, uprkos svim scilama i haribdama života, sretne obitelji.

Makroplan ovog multižanrovskog rukopisa je bivša zajednička država, socijalistička Jugoslavija, za koju autor rukopisa, baš kao i pisac ove recenzije, smatraju da je bila historijski maksimum naših naroda, jer sve što je nastalo poslije, po većini pokazatelja društvene zbilje, je golemi povijesni regres, potonuće u mrak, onaj mrak koji će Miodrag Ivanović svojim znanjem, naučnom imaginacijom i ljudskom dobrotom vidjeti u nadolazećim nacionalizmima, prije svega srpskom (jer veličina čovjeka vidi se prvo u prepoznavanju balvana zla u oku svoje nacije), ne svodeći ga na trn, ne tražeći opravdanje za nagoviještene operacije smaknuća Jugoslavije u režiji Slobodana Miloševića i onih koji su ga popeli na srpski tron. Sjećam se jednog razgovora sa profesorom Ivanovićem, tik nakon što je Milošević preuzeo vlast u Srbiji, kada mi je ljut i razočaran, dok je većina srpskih intelektualaca klicala novom vođi, tiho kazao – Ova budala će napraviti more krvi u našoj zemlji. Bila je to imaginacija slična onoj koju će, nakon pravne dozvole formiranja jednonacionalnih stranaka u Bosni i Hercegovini, Nijaz Duraković “vidjeti” kao ispunjenje uvjeta da se Bosna kupa u krvi. Nisu omanuli ni jedan ni drugi.
Rukopis Vreme radosti, Vreme preispitivanja, vreme sećanja, sa dubokim uvjerenjem autora da odgovorna kultura sjećanja zahtijeva i povijesno vrednovanje onih svjetlih trenutaka naše zajedničke jugoslovenske prošlosti – uprkos nacionalističkim namjerama da se jedinstveno sjećanje izbriše kao da je povijest ovih prostora počela s nacionalističkim pozivima na bratoubilački rat – obojena je eskursima uspjeha Jugoslavije u sferi sporta, što je rukopisu priskrbilo dodatnu vrijednost, budući da je već i samo sjećanje na Miru Cerara, Veru Nikolić, košarkaše i druge sportske velikane, afirmacija normi profesionalizma, požrtvovanosti i odanosti nekom višem cilju, kulturi mira koju je nesvrtana Jugoslavija prilježno gradila. Autor kontekstualizira ove veličanstvene sportske uspjehe i u nacionalističko vrijeme, pokazujući kako je mentalitet nacionalizma i neuništive sportske rezultate bio spreman poništiti barbarskom i nekulturnom degradacijom zajedničkih uspeha, učitavanjem tih uspjeha u nacionalističke kodove, protjerivanjem zaslužnih sportista iz njihovih postjugoslovenskih zemalja zbog pogrešnog imena, miješanog braka i slično; Ipak, ti nacionalistički pokušaji iskorjenjivanja jedne zajedničke sportske utopije na dramatičan način samo su osnažili ljudsku čistotu ovih vrijednih eskursa u svijet sporta. Naravno, nije slučajno što se Ivanović odlučio na ugrađivanje ovih sportskih anterfilea u zgusnuto tkivo svoje znanstveno-esejističke knjige. Oni nisu tu reda radi već su i duhovna konekcija sa samim autorom čija je odanost sportu odanost temeljnim vrijednostima homo ludensa. Čovjek je biće koje se igra i u igri otkriva skrivene moći na putu samospoznaje. Otuda ne treba da nas čudi da je Ivanović, ne samo polymath u sferi intelektualnih znanja, već i vrsni sportista sa crnim pojasom u karateu, što mu je nesumnjivo omogućilo da se izgradi kao autentična duhovnost, odana viteškim pravilima igre, smirenosti, suštinskom uvjerenju da je nenasilje uvijek bolje od nasilja. Ima li išta impozantnije od duhovnog putovanja čovjeka koji, predodređen vojnim školovanjem za oficira “narodne armije”, odbija da bude, još kao ponajbolji u generacijama, dio dominantne militarističke elite, već vođen svojim etičkim imperativom, svjestan u koji mrak plovi armijski brod karijerista, kakistokrata, lendohana, zavidnih doušnika, potencijalnih ubica… napušta ostatke Titove armije te kreće u neizvjesnost, na put koji će ga dovesti u London, u srce neponovljive svjetske imperije, da na njenom tlu izmjeri sebe u svijetu i svijet u sebi, te osigura uvjete za život svojoj porodici, supruzi i djeci. Dirljivi su momenti u kojima Ivanović opisuje tu borbu sa institucijama imperijalnog Titana, sve sa ciljem da kao izbjeglica ne ostane u zadnjem kastinskom razredu stratificiranog engleskog društva, već da svjestan svojih sposobnosti, uprkos svim preprekama, napravi vertikalni prodor u više strukture društva koje ne iznenađuje distanciranošću, ali vas obasja radošću zbog nevjerovatno dobrih, snažnih i pouzdanih ljudi kao što su oni kojima Ivanović na kraju rukopisa odaje zasluženo priznanje dodjeljujući im s punim pravom imaginarnu medalju neporecive ljudskosti, kao što je npr. nevjerovatni Jerry Hartigan, svetac koji je hodao zemljom.

Ostao sam dužan još jednu napomenu u kontekstu atribuiranja ovog djela ključnim vrijednostima strukturalne naravi. Pored biografskog elementa, sportskih pasaža, velike slike jugoslovenskog društva, tu je i četvrti gradivni element, suštinski vezan za naučni opus profesora Ivanovića. Kao vrsni doktor ekonomskih nauka, on nije mogao iz ove hronike raspada Jugoslavije koju su, kako je to divno kazao nikada prežaljeni Predrag Lucić, “sanjali najbolji a srušili najgori”, izostaviti one ključne ekonomske i političke razloge koji su pridonijeli ubistvu “jugoslovenskog raja”. To je uradio na znanstveno utemeljen i komprehenzivan način, započinjući poglavlja knjige uvodnim italic tekstovima koji su demonstracija naučne reprezentativnosti, faktografska i analitička interpretacija politekonomskih strategijskih grešaka koje su vodile destrukciji zemlje i isplivljavanju na površinu najgorih taloga prošlosti.

Na tragu Johna Kennetha Galbraitha, američkog nobelovca iz oblasti ekonomije, Ivanović je s ovim uvodnim znanstvenim pasažima naglasio važnost ekonomije za produkciju života kao takvog i koliko su obogotvorenja “nevidljive ruke tržišta” ali i prenaglašenog, iracionalnog državnog intervencionizma, ideološke kategorije koje ne mogu izgraditi visokorazvijeno ekonomsko društvo sa ugrađenim i realiziranim kriterijem socijalne pravde. U tom kontekstu, Ivanovićeva kritika samoupravljanja racionalno pokazuje da je “put u pakao popločan dobrim namjerama”. Ili, ako se pozovemo na Shakespearea, kad bi ono što zamislimo u glavama bilo moguće tako lako realizirati, onda bi straćare bile dvorci a prosjaci bi bili kraljevi. Nesputana komunistička imaginacija o novom čovjeku budućnosti, uprkos fakticitetu života, važan je uzrok našeg zajedničkog jugoslovenskog poraza u kojemu je odnos prema ekonomiji bitan razlog jednog tužnog neuspjeha.

***

Miodrag Ivanović imao je sreće da tokom svog profesionalnog razvoja, studiranja, magistriranja i sticanja doktorata, o čemu su napisani divni pasaži u ovom oplemenjujućem rukopisu, upozna izuzetne ljude koji su na neki način pravili balans spram nitkova koje nijedan autonomni, slobodni i nezavisni duh naprosto ne može izbjeći tokom života.
Ti sjajni ljudi, kao što su npr. prerano umrli, divni Slobodan Inić, vrhunski novinar Boro Krivokapić, ambasador Pribićević, Lazar Stojanović, reditelj čuvenog filma Plastični Isus… pravili su ravnotežu spram korova zla koji se geometrijskom progresijom množio po kabinetima Ministarstva odbrane i drugim polugama maskulinske moći.
Ali ta moć patrijarhata nije bila prisutna samo u očekivanim strukturama tradicijske dominacije muškaraca već i tamo gdje se to, po nekom imaginarnom razumijevanju stvarnosti, nije očekivalo. Ivanović opisuje kako je na jednoj večeri na kojoj je bio i veliki šahovski majstor Svetozar Gligorić sa suprugom, ostao zatečen intenzitetom nesreće u “aristokratskom svijetu” koji je, kao još uvijek mlad čovjek, sa hendikepima u znanju, smatrao svijetom nepomućene radosti. Izuzetno je vrijedan ovaj Ivanovićev zapis pa ga citiram:
“Večera se odvijala polako, gospodski i otmeno, vicevi i šale su se pričale na engleskom – ništa nisam razumeo. Prvi put sam uočio manjkavosti i ograničenja mog školovanja. Najvažniju životnu lekciju naučio sam iste večeri i to posle ponoći. Gospođa Dana, supruga slavnog velemajstora, napila se. Kako je noć odmicala, počela je da psuje, plače i optužuje muža za sve i svašta. Izgleda da su njen život i njena mladost ostali u senci tog velikog čoveka. Psovala je prosto, sočno, kao seljanka i kočijaš. Psovala je i proklinjala jebeni uspeh, sva ta bogatstva, sve. Bilo mi je neprijatno. Ostao sam zatečen i zbunjen nad iznenada otkrivenom provalijom jednog nesrećnog života. Pitao sam se kako je moguće da iza te lepe, odmerene i skrivene fasade, umivene uglađenošću i gospodstvom, izbije toliki očaj i skršeni život. Zapamtio sam da lepa i otmena kuća, umetničke slike najčuvenih slikara, porcelan i gospodska jela, sportski dvosed i nov ferari u garaži, ne znače ništa za ono što zovemo sreća i zadovoljstvo. Izgleda da svi veliki uspesi i veliki ljudi imaju i svoje žrtve, one koji žive pored njih. Gligorićeva dominantnost, intelekt i genijalnost ugušili su tu, nekada lepu ženu, na kojoj su se te večeri mogli samo da nazru tragovi lepote.
Mnogo puta kasnije vraćao sam se tom događaju, podsećao se da ne zaboravim tu gorčinu i osećaj promašenog života. Zamke života koje ne štede ni genijalne umove ni velike ljude treba izbeći i pomiriti umećem življenja. Čini mi se da i danas tražim meru između umerenosti i razbacivanja, škrtosti i darežljivosti, umnog i materijalnog, sreće i osećaja promašenog života. Iako teška i šokantna završnica te večeri, bila je otrežnjujuća i oplemenjujuća za mene.” Književnost, nema šta.

Rukopis Miodraga Ivanovića teče poput rijeke. Od najranijeg djetinjstva kao izvora do života u Londonu kao utoke jedne izazovne, teške, zahtjevne i uspješne seniorske egzistencije, autor priča priču svog života na nenametljiv, iskren i sočan način. Ne libi se zaroniti duboko u sve valere života, pa i svome sinu recitovati lascivne erotske stihove Vuka Karadžića. Sve je puno sokova života u ovoj uzbudljivoj porodičnoj hagiografiji s kojom se možemo u potpunosti identificirati i prepoznavati patnje i iskušenja časnih ljudi. Svi koji se odluče na čitanje ove knjige, kada ugleda svjetlo dana, bit će na dobitku, baš kao što je i Ivanović bio na dobitku kada je, živeći i radeći u Sarajevu, dobio priliku zavoljeti Zdenku, svjetlo svog života, tinjajuću opomenu da mi, ljudi knjige, trebamo zahvaljivati svim bogovima svijeta, što su u našu najbližu blizinu “spustili” anđele koji su s onu stranu dodvoravanja, koji su “pomazani” talentom brutalnog isporučivanja istine, bez kalkulacije:

“Zdenka nije mogla da razume kako normalan čovek može da u rano subotnje prepodne čita knjigu. Ili još gore, da pogleda film. Dan je za čišćenje kuće, uređivanje bašte, brisanje prašine. Za mene, od najranijeg doba, moj najvažniji posao je bilo čitanje. Bila je to navika od dečačkih dana i najefikasniji put bežanja od stvarnosti. Kasnije je to postao sastavni deo posla kojim sam se bavio. Više puta mi je Zdenka ponovila: Čudim se da nisi i više postigao s toliko pročitanih knjiga. Pomislio sam, stvarno, pa i nisam nešto posebno postigao. Usađen crv sumnje ostaje zauvek. No dobro je, mislio sam, sokratovski, sumnjamo – dakle postojimo.”

Eto, to vam je, ako mogu biti toliko slobodan, moj Učitelj Miodrag Ivanović. Puno je još segmenata ove knjige koje bih mogao preporučiti kao najljepše tkanje života, ali želim da čitaoci i sami otkriju svoj put do ovog rukopisa, koji je, bez obzira na životne teškoće, velika, ozbiljna i zrela priča o optimizmu volje, mogućnosti nade i snazi dobrote. I o uspjehu jednog dječaka koji je od rodnog sela prokrčio put do britanske metropole a da pri tome nije izgubio ljudskost. U post scriptumu rukopisa, kao veličanstveno svjedočanstvo o životnom uspjehu jedne blage osobe snažnog personaliteta, prisustvujemo svetkovini srca: Miodrag drži zdravice na ženidbi sina i udaji kćerke. To nisu bilo kakve zdravice. To su mudrosti jednog kosmopolitskog čovjeka, građanina svijeta koji zna da je ispunio osnovnu ljudsku dužnost: učinio je najbliže sretnima.

A na najširem ljudskom planu ostavio je otvorena vrata za kompromis, čak i onda kada se sve čini uzalud. Ali, takav vam je Miodrag, baš ovakav kako završava svoj uzbudljivi, čudesni rukopis:

“Izbeglička muka je velika i teška. Ponekad je ravna pravoj nesreći. Znaju oni koji
su to doživeli, koji su u novom svetu tražili sebe, mogućnost da prežive, da se snađu, da nešto možda i započnu, uz stalnu brigu, potištenost, nesigurnost i neizvesnost. Svako ko se snašao, preživeo i izveo decu na put i pritom još uvek voli ljude i sačuvao se od mržnje, pravi je heroj.
Kratko podsećanje i emocije želeo sam da podelim sa nekim, pa sam na stranici Fejsbuka postavio tekst ‘Povodom godišnjice smrti Josipa Broza Tita i podsjećanje’. Pozvao sam na međusobno poštovanje koje je i dalje moguće, i bez „bratstva i jedinstva”, kroz posete, trgovinu, slavlja, koji su mogući taman da su samo iz interesa. Ubrzo je usledio komentar Vjekoslava Jukića, kog sam upoznao na hrvatskom primorju u Mlinima dok smo tamo letovali 2015. godine. Objavu prenosim od reči do reči:

‘Gospodin Miodrag, inače ne komentiram ovakve objave, ali ova me je uspjela razljutit jer sam Vas smatrao pametnim čovjekom, ali vi i srpski narod uporno bježite od istine i činjenice da ste upravo vi bili oni koji su RASTURILI i SILOVALI tada već bivšu državu, da ste vi Srbi sa svim raspoloživim sredstvima ratnog užasa tukli po Bosni, Hrvatskoj, Kosovu, Albaniji, Sloveniji i da je vaš tadašnji državni vrh upravo i sad na vlasti, što znači da ste izgubljeni kao narod i sustav jer se niste u stanju pomiriti sa povjesnom činjenicom da ste genocidan narod koji se mora suočit sa istinom, priznati grijehe, odgovorno odgovarat za sva nedjela počinjena nad civilima i moliti za oprost jer to je jedini ispravni put u budućnost odnosa, a ne se pravit lud i pitat se, „pa ko nas zavadi”. Vi ste nas zavadili. VI ste htjeli veliku Srbiju, a mi smo htjeli demokraciju…Ja sam rođen u Vukovaru i kažem vam da vas može biti sram tako se pravit nevinima a svima su vam ruke krvave…Naprosto Vas može sramota biti ovako šta objaviti.’

Odgovor sam poslao:
‘Dragi moj Vjekoslave, nisam Vas hteo naljutiti. O tim pitanjima svako ima pravo na mišljenje. Svoj greh i sramotu svako nosi individualno, kao i narod sam. Ne postoje generalne i opšte ocene o krivici naroda. Tako ni svi Srbi nisu nosioci i počinioci genocida. Izvini, mislio sam da o nesreći možemo razgovarati bez vređanja. Šta se god desilo i mogu da razumem Vašu ljutnju, ali opet trebamo živeti jedni pokraj drugih, koliko i ako možemo. Vaš izgon iz Vukovara je moje izbeglištvo iz istih razloga. Ostajte mi dobro i da se u zdravlju vidimo. Svako dobro…’”
Moradoh i htjedoh ovako završiti recenziju rukopisa napisanog od strane jednog briljantnog uma i dobrog čovjeka.

Požurujem izdavača da što prije pošalje ovaj nadahnuti rukopis u štampariju.

[Read more]

Тема књиге професора Миордага Ивановића Време радости, време ћутања и рефлексије… је дезинтеграција Југославије крајем 20. века у оквиру које се на специфичан начин излажу њене карактеристичне друштвене, економске и политичке карактеристике, узроци пропадања и судбине појединаца током периода распада. Садржај књиге је аутобиографски опис судбине аутора и његове породице уконпонован у излагања о друштвео економским околностима.
Иако писана разумљивим језиком и класичним стилом за очекивати је да ће ова књига, као колаж разнородних садржаја, због тематске комплексности, код различитих читалаца изазивати различите доживљаје као у случају перцепције неког дела пост модене.

Највећи део садржаја књиге су психоаналитички опсис различитих личности породичног миљеа обојених људском топлином. Вероватно ће код већине читалаца, као уосталом и код писца ових редова, читање ове књиге изазвати асоцијације, саосећања и интензивни емотивни доживљај. То ову Ивановићеву књигу квалификује за категорију значајног уметничког дела. Део садржаја књиге са приказом стања Југославије пре, током и после распада код читалаца може да изазове доживљај да ову књигу квалификују за монографију у области динамике друштвених система.
Аутор показује свој таленат у опису предела, људи и догађаја па је садржај књиге интересантан и изазива задовољство при читању. Посебан квалитет је објективност и искреност у опису других и самог себе.

Аутобиографски део књиге дат документаристички огољено чини се најинтересантнији и најинтригантнији за психоаналитичног читаоца. Аутор књиге представља персонификацију трагичног јунака кога разум и моралне норме спречавају да испољи своје јуначке вештине. Наизглед то је античка драма у којој носиоц црног појаса и карате тренера не иде у рат са својим ближњим већ се склања у понижавајуће избеглиштво. Међутим, аутор је у књизи описан као посматрач драме угрожених са којима саосећа, док сопствену драму маргинално испољава помирен са својом одлуком апстиненције јер зна да је ратни сукоб између сународника, пријатеља и браће био бесмислен, недостојан његовог учешћа.

У сваком случају, књига професора Ивановића Време радости, време ћутања и рефлексије… представља вредан документарни приказ живота у једном босанском селу у времену доминације зла: рат, убиства, сиромаштво и избеглиштво. Последице злог времена трају у ћутању и рефлексији са надом и потврдом победе добра, како аутор истиче у наслову, са Време радости.

[Read more]